Београдски регион
Београдски регион, иако највећи потрошачки центар са годишњом потрошњом преко 9 500 ГWh, не располаже значајним домаћим производним капацитетима у непосредној близини. Снабдевање Београда ослања се на далеководе из Централне Србије и делимично из Vojvodine.
Кључни преносни чворови у Београдском региону јесу ТС Земун (400/220 кВ), ТС Врчин (400/110 кВ), ТС Вождовац и ТС Раковица. Укупни преносни капацитет у Београдском прстену процењује се на 2 400 МW, уз план проширења на 3 100 МW до 2030.
Vojvodina
Аутономна покрајина Vojvodina развила се у водећи ветроенергетски регион Србије. Равничарски терен, стабилни ветровни потенцијал и адекватна преносна инфраструктура учинили су Vojvodinu примарном дестинацијом за ветроенергетске инвестиције. Ветропаркови Пландиште, Кошава, Дунавски ветрови и Мостонга налазе се у овом региону.
Ukupni инсталисани ветроенергетски капацитет у Vojvodini достигао је 395 МW у 2025. години, са додатних 280 МW у градњи или поступку прикључења. Vojvodina такође располаже значајном гасном инфраструктуром, мада гас се не користи за производњу електричне енергије у великим количинама.
Централна Србија — термоенергетски центар
Централна Србија, са фокусом на Мачвански, Моравички и Шумадијски округ, представља термоенергетско средиште земље. Рудници лигнита Колубарског и Костолачког басена обезбеђују гориво за термоелектране ТЕНТ А, ТЕНТ Б и ТЕ Костолац — постројења са укупним капацитетом преко 3 400 МW.
Рашки, Моравички и Златиборски округ дома су бројних мањих и средњих хидроелектрана на рекама Дрина, Лим и Западна Морава, са укупним хидропотенцијалом од преко 540 МW.
Источна Србија — хидроенергетски стуб
Источна Србија, погранично подручје са Румунијом и Бугарском, дом је Хидроелектране Ђердап — највећег производног постројења у систему. ХЕ Ђердап I (1 026 МW) и ХЕ Ђердап II (270 МW) заједно производе 4–5 ТWh годишње, у зависности од хидролошких услова на Дунаву.
Преносна инфраструктура у Источној Србији карактерише се густом мрежом 400 кВ и 220 кВ далековода оријентисаних ка транзиту ка Бугарској и Румунији, чинећи овај регион кључним транзитним коридором регионалне мреже.
Јужна и Југоисточна Србија
Нишавски, Јабланички и Пчињски округ карактеришу се релативно мањим производним капацитетима у односу на потрошачке потребе, захтевајући увоз електричне енергије преко преносне мреже. Преносни коридор Ниш–Лесковац–Врање–Македонија представља кључну интерконективну осу ка југу.
Значајан потенцијал за соларну енергију у овом региону (инсолација 1 450–1 550 кWh/м²/год) остаје у великој мери неискоришћен, са пројектованим развојем соларних паркова у Лесковачкој котлини и Прокупачком крају.